Arhipelag (2010)

I bogati plaču.

''Arhipelag ili ostrvlje je skupina ostrva jednake geološke građe i postanka. Obično se nalazi na otvorenom moru, dok je manje uobičajedno da se nalazi u susedstvu velike kopnene mase.''

     Imajući u vidu naslov, ne iznenađuje nas odsustvo realne bliskosti dok upoznajemo glavne likove – brata i sestru, Edvarda i Sintiju, i njihovu majku Patrišu – tokom pokušaja porodičnog okupljanja na ostrvcetu u Kornvolu. Premda je u pitanju kuća koju su često iznajmljivali kao porodica godinama ranije, režiserka Džoana Hog nam kroz nategnute, i često nezavršene rečenice i razgovore, stavlja do znanja da je u njihovom odnosu godinama unazad ostavljeno mnogo nedorečenih  misli, i pomešanih osećanja. Iako u jednom trenutku porodično nezadovoljstvo kulminira, mi nismo direktni svedoci toga, nije nam pokazan sam sukob, nisu nam jasni ni razlozi, ni koren problema – oni su nastali pre, i stoga su prepušteni gledaočevoj mašti.
Džoana Hog u filmu koristi statične kadrove – duge i snimljene samo jednom kamerom u istom položaju; bez muzike, (osim pevanja ptice i brujanja helikoptera) uz jake kontraste svetlih scena praćenih mrakom. U filmu glumi i nekoliko amaterskih glumaca – kuvarica Rouz, kao predstavnik radničke klase, i slikar Kristofer, nosilac svih filozofskih misli u filmu, kao jedni od glavnih likova, i pregršt drugih koji se povremeno pojavljuju, da bi upotpunili našu sliku ove porodice: Edvard, uglađen, fin i posve nesnađen, bez ikakve ideje šta će sa svojim životom a pred važnim putem u Afriku, gde će provesti godinu dana učeći tamošnju decu o HIV-u i važnosti zaštite; Patriša, koja pokušava da dozove svog muža, očito često odsutnog,  tiha i od starog kova; i naposletku - Silvija, uštogljena, neraspoložena, i pre svega nesrećna žena, čije talase lošeg raspoloženja vidimo u nekoliko navrata u filmu. Svako od aktera ima šta da zameri bilo kom drugom akteru u porodičnoj drami, to su  ljudi napravljeni iz istog kalupa, ali razdvojeni, i iznad svega, jedni drugima zapravo strani.
Uz sve ovo prepliće se i priča o umirućoj engleskoj aristokratiji; o onoj tako poznatoj britanskoj uštogljenosti; to je priča o Rouz, unajmljenoj kuvarici, i odnosima porodice prema njoj – Edvard, koji sa njom stidljivo flertuje, i koji je tretira kao više od posluge na jednom kraju, a majka i ćerka kojima je neprijatno da to posmatraju, na drugom. Zanimljivo je gledati kako se ljudi trude da održe status, iako im se sve drugo u životu očevidno raspada.
Ono što Džoana Hog ume jako dobro da uradi (kako u svom prvencu ‘’Unrelated’’, tako i u svakom sledećem filmu), je da nam pokaže deo nečijeg života, gotovo epizodu, na jako intiman, i dubok način. Pokazuje nam ogoljenost individualca, ili krhkost onoga što nazivamo nukleusom društva – porodice. Ukazuje nam na to da svako od nas sa sobom nosi neku priču, bol, filozofiju; slavi Običnog čoveka, nevezano za godine, status, ili pol.
U krajnjem slučaju, daje nam i do znanja da je, kojem god sloju pripadali, većini od nas poznat onaj trenutak neprijatne i naelektrisane tišine pred buru, poznate su nam porodične večere gde glavnu reč vodi zveckanje escajga. Jer svi znamo: krv nije voda. Je l’ da?

Prorok (2009)

     Znate ono kad imate 19 godina pa tražite mesto u svom okruženju? Svoje mesto u ekipi? Svoje mesto u svetu? Tako i Malik (kog glumi sjajni Tahar Rahim) čini isto - u zatvoru. On ima 19 godina, i narednih 6 treba da provede u zatvoru u Francuskoj - zbog napada na policajca.
Vidimo ga kako ulazi u zatvor: pogubljen, uplašen i po svim merilima predodređen za samo dno zatvorske hijerarhije. Ovo uočavamo mi, kao publika, ali to je jasno i svim ostalim zatvorenicima. Malik, koji je arapskog porekla, zapada za oko vođi Korzikanske mafije, Cezaru, koji na svom platnom spisku ima čuvare, u sobi TV, a u džepu podređenog, telefon. To što je Maliku prišao nije znak da je Cezar dobra duša, voljna da pomogne novim ljudima da se snađu; svaka ponuda deo je nekog većeg plana, i zaštita koja je Maliku ponuđena nije došla bez propratnih uslova. ''Ubij čoveka za nas, ili budi ubijen.'' čineći matematiku zatvorskog života jednostavnom u vidu izbora, ali preteškom za stvaranje uslova za bilo kakav boljitak. Nakon što postaje štićenik korzikanske mafije Malik zvanično nigde ne pripada u potpunosti; za Korzikance on je ''prljavi arapin'', a za muslimane je prodana duša. Ali, ne za sve. Malik rešava da krene u zatvorsku školu - da nauči da čita i piše, i u tome mu pomaže Rajad, postajući mu jedini prijatelj, i kasnije jedan od najvažnijih saučesnika. U trenutku kada je donesen novi zakon u Italiji, kojim Italijane isporučuju nazad, Cezar ostaje bez većine svojih podređenih, i bez realne moći. Ostaje mu Malik - čovek koga se plaši i u kog sumnja, ali bez kog ne može da nastavi sa svojim poslovima. Na taj način Malik napreduje, čak do trenutka gde zbog primerenog ponašanja može da izađe iz zatvora na ceo dan - odlična prilika da poslove obavi i od spolja. Vidimo kako se od uplašenog klinca menja u samopouzdanog i gotovo opasnog kriminalca. Vidimo koliko se osoblje drugačije ponaša prema njemu, kako ga posmatraju drugi zatvorenici, i jasno nam je da za njega nema povratka normalnom životu; shvatamo da za njega taj život van kriminala više nije ni u opticaju, i kako mu nije čak ni privlačan. On postaje strašan: koliko zbog moći koju sve više dobija, toliko i zbog toga što njegov izraz lica ništa ne otkriva. Kako ljudima oko njega, tako i nama, teško je da shvatimo koliko je stvari koje radi unapred isplanirano, a koliko je u pitanju njegova snalažljivost. Koliko je okolnosti predvideo, a koliko puta je bio dovoljno inteligentan da improvizuje i izvuče se iz svega. Vidimo uspon čoveka za kog smo se na početku plašili. Vidimo antiheroja za kog navijamo, uprkos svemu.
Žak Odijard se dotiče i teme muslimanske zajednice u Francuskoj; stvarajući uloge za ljude za koje smatra da su nezastupljeni u svetu filma, pogotovo danas, kada uloge Azijata tumače belci, starije žene gube uloge zbog mladih manekenki, a veliku populaciju muslimana u Francuskoj svi ignorišu, osim kada se o tome priča s negativnom konotacijom.
Film je bio nominovan za Oskara najbolji strani film, i (što je još važnije) osvojio je Grand Prix nagradu u Kanu. Najvažnije je da u svih svojih dva i po sata drži na ivici, pretvarajući i najmirnije od nas u navijače.

Moramo da pričamo o Kevinu (2011)

U duhu (osmog) marta, moramo da pričamo o Tildi Svinton

Šta ako dobijete dete i ono nije onakvo kakvim ste ga zamišljali? Šta ako postanete roditelj i to ne izgleda ni približno kao blagoslov o kom svi pričaju? Šta ukoliko je vaš sin sociopata, i sav njegov bes je usmeren na vas?
Škakljiva tema o ne-baš-idealnom već gotovo hororičnom odnosu između majke i sina, opisana u istoimenom romanu (''Moramo da pričamo o Kevinu'' od Lajonel Šriver) privukla je pažnju režiserke Lin Remzi. Ovo je priča i o nama, o tome kako, nakon grotesknog zločina još uvek maloletnog Kevina (kome, jelte, ne može da se sudi kao odraslom), krivicu automatski svaljujemo samo na jednu osobu. Na koju? Pa na majku, naravno.
Tilda Svinton fantastično igra ulogu Eve Kačadorijan, uspešne, samostalne žene navikle na urban život,  koji se iz korena menja nakon što dobije decu; najpre Kevina (Ezra Miler), lepog ali hladnog, a onda Siliju, slatku i nevinu (gotovo jedinog normalnog lika u filmu). Evin život uspešnog putopisca omogućivao je porodici fin i udoban dom, međutim Evu vidimo kako živi u jednospratnoj kući, bezvoljna, usamljena uz alkohol i pilule, dok joj je kuća (zajedno s kolima) vandalizovana, a kroz vrata ne može da prođe a da je neko ne napadne. Uviđamo da ona mora da snosi krivicu, i da se doživotno bori za prihvatanje društva zbog zločina koji nije počinila, i zločina koji ni sama ne razume.
Pratimo paralelno dve priče: sadašnjost, u kojoj Eva luta kroz svoje dane poput duha, upalih očiju, visoka i ispijena, ali trudeći se da nastavi dalje, i prošlost – sećanja na porodični život, na jezive situacije s Kevinom.  Vidimo kako je došlo do strahovite kulminacije njegovog zločina, a Remzijeva nam ostavlja prostora da budemo psiholozi koji odgonetaju misteriju ljudskog mozga. Da li je Eva stvorila Kevina, ili je možda Kevin učinio Evu takvom kakva jeste? Da li post-porođajna depresija kod žena može da obeleži odnos između majke i deteta za ceo život? Da li je rečenica izgovorena u trenutku velikog stresa i očaja, ''Mama je bila srećna pre nego što se Kevin pojavio'', rečenica koju on, kao beba nije mogao da razume, da li je to krivac za njegov karakter kasnije?
Očigledno nam je u startu da se Kevin i Eva nisu povezali. Kao beba, on ne prestaje da plače – ona se ne sviđa njemu, ni on se ne sviđa njoj. Kao dečkić deluje kao da se ponaša namerno sporo – ne priča, ne sarađuje, i ne želi da uči da govori, da se igra ili da ide na nošu. U trenutku potpune zaslepljenosti i ludila, Eva reaguje nasilno, i Kevin (koji u tom trenutku ima oko 4 godine) osigurava dominaciju nad njom tako što je pokriva kod doktora i svog oca, time joj stvarajući ogroman osećaj krivice. I napokon, kao tinejdžer koji se ispred jednog roditelja ponaša kao bilo koje normalno dete, sve u cilju da drugog potpuno samelje i uništi.
Pa ipak, koliko je velika roditeljska ljubav? Tvoje dete je tvoje meso, tvoja krv – koliko roditelj, bilo zbog svojih gena, ili svojih postupaka, može da utiče na psihu deteta? Na sva ta pitanja odgovor možemo da damo mi, iako nikada nećemo zaista znati šta je tačno. Ostaje nam da izaberemo šta nam se (manje) sviđa – da prenesemo odgovornost na nekoga, i da ne poverujemo da neki ljudi prosto mogu da budu zli; bez pozitivnih emocija, ili pak emocija uopšte. Jesu li ljudi rođeni zli? Ili je za sve krivo detinjstvo?

Buđenje nostalgije u bioskopima od decembra

Tokom 2015. godine dala sam sebi zadatak da svom mlađem bratu, Ciletu (10), barem delimično pokažem šta je ono što sam ja gledala kad sam bila u njegovim godinama. Počeli smo sa onim njemu najpribližnijim - Harijem Poterom, nakon čega sam mu uvalila i knjige. Zatim su na red došli i „Ratovi zvezda”. Mnogi moji prijatelji nisu gledali ovu vestern sagu smeštenu u svemiru, a mnogi od njih ni nemaju tu želju. I to je u redu. Ovaj tekst nije tu da bilo koga privoli da gleda „Ratove zvezda” ako to ne želi, ali! Ko ne želi da posmatra istoriju jedne porodice koja pritom uspeva da zezne ceo Univerzum svojom dramom?!
„Ratovi zvezda” su kulturni fenomen - antologija, ako ćete tako - koji je ljude širom sveta uveo u jednu od najvećih zamki konzumerizma, bilo da je u pitanju stvaranje čitave rase slatkih, malih Ivoka radi prodaje takvih plišanih igračaka, ili čitav niz knjiga i stripova koji su tu da vas učine pravom hodajućom enciklopedijom kada su u pitanju džedaji, sila i sit-lordovi, a ne zaboravimo ni najnovije izdanje igrice „Battlefront” koju možete da kupite za samo 60 dolara... plus onaj specijalni dodatak koji košta još dodatnih 50 dolara, ali ima zaista kul stvarčice bez kojih definitivno možete, ali ih nekako, ipak, baš jako, jako želite. Sve ovo vam pišem, ispijajući vodu iz svoje specijalne „Star Wars” plastične čaše koje smo Cile i ja kupili kad smo otišli u bioskop.
Volela bih da mogu da kažem „Pa znate, Cile je insistirao da ih kupimo, znate kakva su deca, hehe”, ali ne - ja sam bila ta koja je insistirala na čašama i kokicama u specijalnim „Star Wars” kartonskim kutijama. Ja sam bila ta koja je glasno ciknula kada se znak „Lucasfilm” pojavio na ekranu.
Činjenice su sledeće: „Ratovi zvezda” su ogroman projekat. Od ove godine pa u narednih ko-zna-koliko, svake godine će izlaziti barem jedan film iz ove sage. Univerzum je velik, istorija je duga, propuštenih radnji je mnogo, a Dizni je kupio „Lucasfilm” za četiri biliona dolara i planira da mu se to višestruko isplati. Tako da nije iznenađujuće što JJ Abrams nije preduzeo neki veliki rizik kada je pravio „Buđenje sile”. Setimo se, ovo je prvi film koji je izašao nakon velikog fijaska druge trilogije (epizode I, II i III), kojima fanovi većmom nisu bili zadovoljni. Stoga je ovaj film napravljen za fanove, tu je da im kaže: „Ne brinite, naučili smo iz svojih grešaka.”, i sudeći po većinskoj reakciji starih fanova, kao i kritičara širom sveta, rekla bih da zaista jesu nešto naučili.
Da, postoje scene koje gotovo i previše sliče epizodi IV; da, neki od likova nisu baš sasvim realistični; da, možda vam se oteo koji krik ili težak uzdah nakon što je bila ona jedna scena u kojoj se desila ona jedna stvar, ali sada bar možete da sednete i da iščekujete nastavke, da polemišete oko određenih scena, da razvijate teorije o poreklu glavne junakinje, i da se smejete besnim ispadima Kajla Rena, koji je u stanju da uništi celu sobu svojim lajtsejberom u napadu besa (Realno, i ja bih verovatno to isto radila).
U krajnjem slučaju, ljudi će uvek nalaziti nešto što ne valja s bilo kojim filmom. U ljudskoj je prirodi da se žali i traži mane. Epizode I, II i III sa svojim rasističkim stereotipima, uvođenjem besmislenog isusolikog proročanstva, i s gomilom nepotrebnih animacija (ali dobrim borbama). Epizode IV, V i VI sa dijalozima između princeze Leje i Hana Soloa koji deluju kao da su prekopirani direktno iz epizode „Dinastije”. Epizoda VII sa previše sličnosti s epizodom IV, itd. Ali činjenica je da je „Buđenje sile” dobro osmišljen film, s praktičnim efektima, s lutkama umesto animiranih likova, s dobrim glumcima (kako starim tako i novim), lepim pejzažima i očaravajućom muzikom.
Ja sam ovaj film gledala dva puta u bioskopu, a u vremenima poput ovih, kada film možeš da skineš i ne platiš, to govori mnogo. Skakala sam od sreće kada sam dobila karte. Bila sam strašno nestrpljiva kada sam čekala red. Stvarno mi se dopada Kajlo Ren. Za vreme filma nijednom nisam pogledala u telefon da vidim koliko je sati. I znate šta? Bila sam srećna. Zaista, zaista srećna. 

Frances Ha

Kako biti odrastao kada se ni najmanje ne osećaš tako?

     

     Noa Baumbah, jedan je od retkih režisera današnjice koji će u  američku kinematografiju i eru nastavaka (Terminator 5, khm!),  da unese originalno delo. Njegov poslednji film „While we're young”, izašao je ove godine, a još jedan plus Baumbahu jeste i to da je dva puta uspeo da nam pokaže da Ben Stiler ume da bira sasvim u redu uloge. Sve to na stranu, možda jedno od najvećih dostignuća Noe Baumbaha ipak treba da bude činjenica da su čak dva njegova filma ušla u „Kriterion” kolekciju (skup svih inovativnih klasičnih i modernih filmova kroz istoriju): njegov prvenac, „Kicking and screaming” i „Frances Ha”.
Frances je dvadeset sedmogodišnja plesačica modernog baleta iz Kalifornije - ona nije naročito dobra u tome i, premda se nada da će napredovati sa svog mesta volontera-učitelja (posao koji se u Americi plaća), to se nikako ne događa. Živi u Njujorku i sa svojom najboljom drugaricom Sofi deli stan - njihov odnos je najnežniji prikaz istinske prijateljske ljubavi sve do trenutka kada Sofi ne odlazi da živi sa svojim dečkom, a Frances ostaje sama i bez posla kao ibez mogućnosti da plaća sebi stanarinu. Otprilike tu negde počinjemo da upoznajemo samu Frances: ona teži budućnosti ostvarenog umetnika, plesača ili koreografa, ali osim toga nema nikakvu predstavu o tome kakav je život odrasle osobe. U gotovo svakoj sceni osećamo nelagodnost zbog situacija u kojima se Frances nalazi - bilo da je u pitanju njena sklonost hiperbolisanju u konverzaciji u cilju prikazivanja svog života u što boljem svetlu, bilo da je u pitanju saplitanje na ulici - što nas van svake sumnje tera da se opredelimo na to da li nam je ovaj lik simpatičan u svojoj smotanosti i nerealnosti, ili pak iritantan. Na koju god stranu da se odlučimo, ne možemo da poreknemo da je glumica Greta Gervig savršeno prikazala kako je to imati dvadeset-i-nešto a ne znati šta dalje u životu; kako je to biti u dobu kada si samostalan, ali ne i zaista slobodan da živiš život koji želiš onako kako želiš; kako izgleda biti ubačen u mašinu odraslog sveta - stan, cimeri, posao, ozbiljne veze i ponašanje koje pripisuju društvene norme - sve to je palo na Frances i ona pokušava da se iz toga iskobelja nezgrapnim plesnim pokretima, i beskrajnom nadom nakon svakog promašaja.
Film je neskriveni omaž francuskom „nouvelle vague” i ranom Vudiju Alenu; crno-beli, smešten prevashodno u Njujorku ali i uz epizodu u Parizu, „Frances Ha” od nas traži da razumemo spontanost postupaka nesnađenih ljudi dok se paralelno divimo panoramama ova dva prelepa grada.
Koliko daleko će Frances otići da dosegne ono što želi? Koliko bismo mi daleko otišli? Da li odustati od svojih snova zarad pristojnog života? Koliko stvari je podložno kompromisima pre nego što od siline kompromisa izgubimo iz vida prvobitni cilj? Da li nas spremnost da pravimo kompromise ili spremnost da guramo svoju priču pre svega čini hrabrim i odraslim? Sva ova pitanja prolaze kroz glavu svakoj mladoj osobi (makar jednom), a Noa Baumbah pokušava da nam da smernice i da nam pokaže da nismo sami ako smo izgubljeni.

Mamica

     Havijer Dolan(25), kog zovu ''režiserski vinderkind'' u svom petom i najnovijem filmu, ''Mamica'', bavi se odnosom između majke udovice i hiperaktivnog, problematičnog sina. Premda se Dolan ovim odnosom bavio u svom prvencu, ''Ubio sam svoju majku'', ovog puta deluje nam kao da je majka ta koja želi da počini ubistvo.
    Godina je 2015., fiktivna Kanada. Stupa zakon u kom se navodi da svaki roditelj deteta sa posebnim potrebama ili pak problematičnog deteta, može da preda vladi brigu o svom detetu - besplatno. Mi pratimo Dajanu Depre (ili kako se ona predstavlja - Daj); neukusno obučena, razbarušene kose dolazi u popravnu školu gde preuzima svog sina nakon što je požar koji je podmetnuo unakazio njegovog školskog druga. Daj preuzima brigu o Stivu, rešena da ga školuje kod kuće. Njihov odnos je pun tenzije, a nakon jednog naleta agresije, u ovu turbulentnu vezu ulazi neobična komšinica od prekoputa, Kajla - bivša profesorka u srednjoj školi koja ima govornih problema na psihičkoj bazi. Odnos Dajane i njenog sina, pun konflikta a istovremeno krajnje dirljiv, uvlači Kajlu u njihov život i oni počinju da funkcionišu na simbiotičkom nivou. Kajlin govor se popravlja dok je sa njima, Stiv ne odbija lekove, a Daj nalazi posao - sve je izbalansirano.
Dolan se odlučuje na 1:1 kadar, prost kvadrat, koji često vizuelnim varkama deluje uže, i na taj način nam ne dozvoljava da nas bilo šta sa strane odmami od lica glavnih glumaca i odalji od njihove intime. Međutim, u dva navrata Dolan proširuje kadar, simbolično oslobađajući tri glavna aktera od stega svakodnevnog života, uz prepoznatljive reči grupe Oasis, ''Maybe you're going to be the one that saves me'', time nam ulivajući nadu da će na kraju sve biti u redu sa ovim likovima. 

Ali, hoće li?
To što vidimo Stivovu mirniju, dečiju stranu može da nas zavede i učini da zaboravimo na njegovo stanje, na Dajinu nemogućnost da reši problem i da se izbori sa surovošću odluka koje mora da donese, ali i Kajlin hendikep koji se vraća svaki put kada pređe ulicu, i uđe u svoju kuću.

Dolan je bezobziran u svojoj hiper-realističnosti bacavši nam suve emocije u lice, neprijatno nas prodrmavši suočavljanjem sa problemom koji nema rešenje.

Birdman

 Da li je to Birdman? Da li je to Batman? Ne, to je Majkl Kiton u trci za Oskara.

I ove godine, kao i svake, dolazi dodela Oskara. Neću ponovo skretati pažnju na to da je ta dodela nagrada jedna od najmanje bitnih nagrada ovog tipa. Čoveku koji je osvojio Oskara se možda otvaraju mnoga vrata - sjajna, skupa i uglancana vrata - ali ona ne moraju neophodno da vode do dobrih filmova.
Pa, ipak...
Jedan od filmova koje sam jedva dočekala, ujedno je i jedan od najnominovanijih. Ćo'ek-ptica, tj „Birdman”. Nominovan za čak 9 Oskara ove godine, među kojima je i onaj za najbolju glavnu mušku ulogu - što mu dođe gospodin Majkl Kiton, moj omiljeni Betmen. (I za mušku sporednu, što mu dođe Ed Norton, moj omiljeni SVE*.) Režiser, Alehandro Injaritu („21 gram”) takođe se našao na spisku nominovanih.
     Rigan je glumac koji je bio popularan pre mnogo godina u ulozi super-heroja, čoveka-ptice. Njegova želja jeste da dokaže da je više od toga, da povrati svoju slavu, pokrene svoju karijeru, uspostavi dobar odnos sa ćerkom i nekako stabilizuje svoj život.
„Birdman” nas polako vodi kroz pozorište: vidimo sobu za glumce, vidimo prostor iza kulise, vidimo hodnik koji spaja sobe u pozorištu. Sve vreme dok traje film, utisak da zavirujemo u intimu svakog aktera nas ne napušta. Poput kakvog lebdećeg sveznajućeg posmatrača, vidimo i doživljavamo sve - ceo film je urađen tako da deluje kao jedan beskonačno dug kadar - kao da je snimljen odjednom, kao da je u pitanju predstava, samo za nas. 

Film je komentar na publiku danas, na blokbastere koje prave po proverenim receptima, na franšize koje su do sada već sažvakane, izvarene, i pojedene ponovo toliko puta; to je film o pozorištu, o filmu, o kritici; film o nama, gledaocima, i o čitavom svetu iza kulisa ili iza kamere koji se pokorava željama gledaoca, njihovoj gladi za akcijom, za krvlju, za ludilom i za opasnošću. 
Premda gluma deluje pomalo prenaglašena, određeni likovi iskarikirani, a pojedine scene bespotrebno prolongirane, sve to nekako i dalje daje konačni efekat iščekivanja i težnje za odgovorom: zašto je to tako? Šta će biti dalje? Hoće li Rigan zasijati, ili će predstava biti propast? Šta bi, uopšte, bio idealan kraj ovog filma?
To poslednje pitanje se još uvek vrti po mojoj glavi. Obično imam ideju kako bih film završila - ukoliko mi se kraj kakav jeste ne dopada. Sada, možda i prvi put u životu, ne mogu da uprem prstom na trenutak za koji mislim da bi bio savršena završnica. A možda je baš zbog toga i dobar - što danima nakon što sam ga odgledala pokušavam sebi da objasnim to veliko „Ali...” koje je ostalo.

******

Lov na Madsa Mikelsona

     Filmove deliti u žanrove više gotovo da i nema mnogo smisla u današnje vreme (Ili muziku. Ili knjige. Ili bilo šta.), jer svaki u sebi sadrži pomalo od različitih žanrova. Odavno sam prestala da tragam za filmovima na osnovu takvih kategorija - veliku ulogu više ne igraju ni glumci, već više režiseri, a žanrove su zamenile nagrade na festivalima širom sveta. Tako mi je, recimo, danski režiser Tomas Vinterberg okupirao misli poslednjih nedelja. On je, zajedno sa Larsom von Trirom, oformio avangardni režiserski pokret „Dogme 95“ kojem je cilj bio da da više slobode umetniku, a manje moći studiju. Vinterbergov film, „Lov“ bio je na festivalu u Kanu, a glavni glumac, Mads Mikelson (ljudima možda najpoznatiji po svojoj ulozi Hanibala u istoimenoj NBC-voj seriji), osvojio je na ovom festivalu nagradu za najboljeg glumca 2012. godine. 
     Film počinje kadrom prelepog danskog predela. Kasna je jesen, šuma, veseli Danci kupaju se u jezercetu. Mesto koje ima malu zajednicu, verovatno selo. Lukas, simpatičan ali pomalo usamljen čovek, ide do vrtića u kom radi nakon što je, zbog smanjenja budžeta, dobio otkaz u školi u kojoj je radio kao profesor. On je tek razveden, nije u najboljim odnosima sa svojom bivšom ženom (o tome kakva je ona osoba možemo da zaključimo po tome što Lukasov pas počinje mahnito da laje čim neko spomene njeno ime) koja mu ne dozvoljava da redovno viđa svog sina. Međutim, uprkos svemu ovome, on je omiljen u društvu, omiljen na poslu i omiljen međ decom.
Sve ovo drastično se menja zbog malene dečje laži. Naime, nakon što je Lukas odbio njen poklon, petogodišnja Klara želi da se osveti. Rekavši nekoliko rečenica čijih značenja ni sama nije bila svesna, Klara je optužila Lukasa za seksualno zlostavljanje. Nakon što je psiholog ispitao devojčicu, sve vreme navodivši je da mu da odgovore koji su mu odgovarali, Lukas dobija otkaz, a čitava stvar biva prenesena u ruke policije. 

Isprva polako, a zatim sve brže, ljudi počinju da menjaju svoje ponašanje prema njemu. Vinterberg nam dočarava psihologiju mase - emocije koje se brže prenose u kolektivu, a koje utiču na to da se život ovog čoveka menja iz korena. U jednom trenutku pomalo usamljen, u sledećem potpuno otuđen od sveta, Lukasov lik doživljava ono čega se svaki čovek plaši. On postaje izopšten iz društva, nepravedno optužen za nešto što se smatra jednim od društveno najosuđenijih prekršaja, izdan od prijatelja, bez gotovo ikoga na svojoj strani.
Kulminacija filma događa se za Božić, u crkvi, gde se Lukas suočava sa porodicom male Klare u moćnoj sceni koja demonstrira svu veličinu Lukasovog karaktera, ali i sav simbolizam Božića.
Osećaj jeze i želja za srećnim krajem koji bi trebalo da obuhvate svaku osobu sposobnu da oseća empatiju ne napušta nas do samog kraja filma, a moguće ni dugo nakon završetka. Rađa se i potreba da zagrlimo Madsa Mikelsona i kažemo mu da će sve biti u redu. A kako se, eto, bliži Nova godina, ljubav i empatija upravo i jesu ona osećanja koja treba da ispoljimo, tako da je sve to nekako i opravdano.

Volim te, Hanibale, dobar si mi glumac.

Samom si sebi najveći Neprijatelj

     Rađen po pripoveci velikog genija nadrealnog, Žozea Saramaga, ''Neprijatelj'' Denisa Vilnevjua, kanadskog režisera koji se proslavio filmom ''Zarobljenici'', naizgled podseća na kakvu epizodu ''Zone sumraka'', ali misao da je u pitanju nešto mnogo više od klasične jeze i horora prikrada se i na kraju nas i obuhvata.
     Tokom prvog dela filma upoznajemo Adama (Džejk Džilenhal), profesora istorije koji vodi krajnje jednostavan i jednoličan život. Deluje nam kao da iz dana u dan drži ista redavanja, čita slične radove svojih studenata i svako veče sa svojom devojkom vodi ljubav na isti način. Njegovi dani deluju monotono, a i on sam izgleda rasejano, dosadno i otupelo. U trenutku kada se čini da mu je život jedan veliki Dan mrmota, Adam na snimku filma koji je iznajmio iz video kluba uočava čoveka identičnog sebi. Odlučan da sazna njegov identitet, Adam upada u morbidnu opsesivnost izazvanu radoznalošću i kreće u vrtoglavu potragu zbog koje, kada do susreta dođe, radnja dobija interesantan obrt sa neočekivanim posledicama po oba čoveka. Ali ova potraga (kao i sve ostalo u filmu) nije prosto potraga za dvojnikom. To je lov na sopstvene demone jednog psihološki nestabilnog uma.
Svaka scena, svaki dijalog i svako osećanje ima svoje mesto u filmu, i tu je da gledaocu pomogne da odgonetne pravu ideju. Paukovi, kao lajtmotiv koji se pojavljuje odmah u prvoj sceni, predstavljaju ono glavno osećanje koje obuhvata sve likove.
Toronto, u kom je film snimljen, savršeno prikazuje bezlični i opustošeni grad u kojem junak provodi bezlične dane otuđen od sveta. Kako on, tako i sam grad, dodaju na osećaju teskobe i misterije.
      Premda bi nam možda palo na pamet da će se stvari razrešiti susretom dvojice izgledom istih ali karakterno posve drugačijih ljudi, pogrešili bismo. Misterija se samo povećava i mi ostajemo u mraku isto koliko i oni. S jedne strane, dakle, imamo profesora: mirnog, socijalno neprilagođenog i dosadnog; sa druge strane imamo ekscentričnog glumca koji koristi svaku priliku da svoju trudnu ženu prevari, dok traži ulogu koja će ga proslaviti i dok u tome konstantno ne uspeva. Ono zajedničko jeste frustracija, teskoba i osećaj zarobljenosti dok život prolazi a stvari ne idu na bolje.
     Iako na momente možemo da prepoznamo Linčove metode, način na koji je Vilnvjuev ovu pripovetku preneo na ekrane možda najviše podseća na Finčera (i to u vremenu kada ni Finčer ne podseća na sebe).
Sam kraj ostavlja nas sa osećanjem neispunjenosti - želimo još - kao da nam nedostaje još nekoliko trenutaka do krajnjeg vrhunca, prepuštajući našoj mašti da se time pozabavi.

Ne treba, naravno, zapostaviti ni glumu Džejka Džilenhala, koji je tumačenjem oba lika pokazao svoje glumačko umeće i podsetio nas da onaj dečak iz Donija Darka i dalje postoji, samo je na neko vreme morao da ustupi mesto likovima u romantičnim komedijama. Ali sa licem kao što je njegovo, sve mu opraštamo.

Trumanovo žitije

    Živimo u vremenu u kom previše ljudi željno iščekuje venčanje Kim i Kanje-a.
Mesto gde će se održati ceremonija je misterija, isto tako i haljinica male Sever Zapadove. Ali, ne brinite - svi detalji biće izneseni u specijalu Kardašijanovih. Uz dramatične momente kao što je, recimo, zagubljena venčanica ili možda ogromna bubuljica na čelu prelepe mlade; uz nameštene pojave i naučene scenarije, gledaoci širom sveta biće zaokupirani i ujedinjeni uz ''da'' u jednom velikom hepiendu propraćenom setnom klavirskom muzikom, zalaskom sunca i krupnim planovima Kimine porodice sa suzama u očima.

Program koji guta pamet onog koji ga gleda.

     Kao izopačena verzija Orvelove 1984. gde se ljudi svojevoljno podvrgavaju željnim i tupim očima gledalaca, Kardašijani, Ajs voli Koko, Devojke iz Plejboj vile, Devojčice i dijademe i, moje omiljeno, Debeli i zaljubljeni, samo su površina prljave zatupljujuće industrije koja pokriva 70% kanala 80% našeg vremena.
     Besmisao svega toga verovatno ne moram ni da objašnjavam. Ali ipak, jer uhvatim i sebe kako između tri kanala sa različitim emisijama tog karaktera (jer na Foxovima idu reprize serija po dvadeseti put, a koliko god volela Kasla ili Bouns, čovek mora negde podvući crtu.) biram onu koja mi je manje odvratna ili dosadna, osećam da moram bar nešto povodom toga da uradim.

Trumanov šou.

   Godina je 1998. a Piter Vir režira film o čoveku (Džim Keri) čiji je ceo život laž. Naime, on je od rođenja određen da bude glavni lik rijalitija u kome su svi glumci osim njega samog.

   Grubo, film možemo da podelimo na dva dela: prvi deo u kom (na početku) prihvatamo činjenicu da je sve oko Trumana lažno, a situacije u samom rijalitiju nam deluju komično (na primer Trumanova žena (Lora Lini) koja ovlaš spominje stvari koje je kupila u prodavnici i na taj način reklamira proizvode različitih sponzora) i drugi deo u kom se distanciramo od medija, preispitujemo moral autora rijalitija, i počinjemo da mislimo o konceptu TV robovanja. Taj drugi deo je onaj koji gledaocu omogućava da razmišlja kritički i samim tim mu omogućava - slobodu.
   Ideja filma je, dakle, da vas navede da progledate; da tražite odgovore izvan sveta koji su mediji veštački napravili. Ali kao što je TV medij, i kao što je Blic medij, i Kurir i Večernje novosti, i Vreme i Politika, i Tviter i Fejzbuk, muzika i film, i blogovi su to isto, Trumanov šou takođe - dakle sam ovaj film pokušava da vam kontrolom medija ukaže na kontrolu medija i kako da se protiv toga borite. Jer, iako napada medije, film takođe napada i gledaoce. Gledaoci posmatraju Trumana dok spava, jede, pije kakao, upoznaje ljubav svog života, igra se pred ogledalom, kupuje novine, provodi vreme sa najboljim drugom. Posmatraju ga, da - u cilju da sami osete nešto osim beskrajne dosade. 

    I tako, iako se poistovećujemo sa Trumanom, istovremeno smo i Truman i gledaoci, žrtva i napadač. Svet kao ovakav ne bi bio upravo ovakav da za tim nije bilo potražnje. Samim tim sve se svodi na trenutak kada odlučujemo da li ćemo promeniti kanal kada se program završi u potrazi za novim Trumanovim šouom, ili ćemo razbiti tu iluziju da smo prisiljeni da takve stvari gledamo. Na kraju krajeva, najgore su one iluzije koje sami stvaramo.