„Ratovi zvezda” su kulturni fenomen - antologija, ako ćete tako - koji je ljude širom sveta uveo u jednu od najvećih zamki konzumerizma, bilo da je u pitanju stvaranje čitave rase slatkih, malih Ivoka radi prodaje takvih plišanih igračaka, ili čitav niz knjiga i stripova koji su tu da vas učine pravom hodajućom enciklopedijom kada su u pitanju džedaji, sila i sit-lordovi, a ne zaboravimo ni najnovije izdanje igrice „Battlefront” koju možete da kupite za samo 60 dolara... plus onaj specijalni dodatak koji košta još dodatnih 50 dolara, ali ima zaista kul stvarčice bez kojih definitivno možete, ali ih nekako, ipak, baš jako, jako želite. Sve ovo vam pišem, ispijajući vodu iz svoje specijalne „Star Wars” plastične čaše koje smo Cile i ja kupili kad smo otišli u bioskop.
Volela bih da mogu da kažem „Pa znate, Cile je insistirao da ih kupimo, znate kakva su deca, hehe”, ali ne - ja sam bila ta koja je insistirala na čašama i kokicama u specijalnim „Star Wars” kartonskim kutijama. Ja sam bila ta koja je glasno ciknula kada se znak „Lucasfilm” pojavio na ekranu.
Činjenice su sledeće: „Ratovi zvezda” su ogroman projekat. Od ove godine pa u narednih ko-zna-koliko, svake godine će izlaziti barem jedan film iz ove sage. Univerzum je velik, istorija je duga, propuštenih radnji je mnogo, a Dizni je kupio „Lucasfilm” za četiri biliona dolara i planira da mu se to višestruko isplati. Tako da nije iznenađujuće što JJ Abrams nije preduzeo neki veliki rizik kada je pravio „Buđenje sile”. Setimo se, ovo je prvi film koji je izašao nakon velikog fijaska druge trilogije (epizode I, II i III), kojima fanovi većmom nisu bili zadovoljni. Stoga je ovaj film napravljen za fanove, tu je da im kaže: „Ne brinite, naučili smo iz svojih grešaka.”, i sudeći po većinskoj reakciji starih fanova, kao i kritičara širom sveta, rekla bih da zaista jesu nešto naučili.
Da, postoje scene koje gotovo i previše sliče epizodi IV; da, neki od likova nisu baš sasvim realistični; da, možda vam se oteo koji krik ili težak uzdah nakon što je bila ona jedna scena u kojoj se desila ona jedna stvar, ali sada bar možete da sednete i da iščekujete nastavke, da polemišete oko određenih scena, da razvijate teorije o poreklu glavne junakinje, i da se smejete besnim ispadima Kajla Rena, koji je u stanju da uništi celu sobu svojim lajtsejberom u napadu besa (Realno, i ja bih verovatno to isto radila).
U krajnjem slučaju, ljudi će uvek nalaziti nešto što ne valja s bilo kojim filmom. U ljudskoj je prirodi da se žali i traži mane. Epizode I, II i III sa svojim rasističkim stereotipima, uvođenjem besmislenog isusolikog proročanstva, i s gomilom nepotrebnih animacija (ali dobrim borbama). Epizode IV, V i VI sa dijalozima između princeze Leje i Hana Soloa koji deluju kao da su prekopirani direktno iz epizode „Dinastije”. Epizoda VII sa previše sličnosti s epizodom IV, itd. Ali činjenica je da je „Buđenje sile” dobro osmišljen film, s praktičnim efektima, s lutkama umesto animiranih likova, s dobrim glumcima (kako starim tako i novim), lepim pejzažima i očaravajućom muzikom.
Ja sam ovaj film gledala dva puta u bioskopu, a u vremenima poput ovih, kada film možeš da skineš i ne platiš, to govori mnogo. Skakala sam od sreće kada sam dobila karte. Bila sam strašno nestrpljiva kada sam čekala red. Stvarno mi se dopada Kajlo Ren. Za vreme filma nijednom nisam pogledala u telefon da vidim koliko je sati. I znate šta? Bila sam srećna. Zaista, zaista srećna.
No comments:
Post a Comment