Lov na Madsa Mikelsona

     Filmove deliti u žanrove više gotovo da i nema mnogo smisla u današnje vreme (Ili muziku. Ili knjige. Ili bilo šta.), jer svaki u sebi sadrži pomalo od različitih žanrova. Odavno sam prestala da tragam za filmovima na osnovu takvih kategorija - veliku ulogu više ne igraju ni glumci, već više režiseri, a žanrove su zamenile nagrade na festivalima širom sveta. Tako mi je, recimo, danski režiser Tomas Vinterberg okupirao misli poslednjih nedelja. On je, zajedno sa Larsom von Trirom, oformio avangardni režiserski pokret „Dogme 95“ kojem je cilj bio da da više slobode umetniku, a manje moći studiju. Vinterbergov film, „Lov“ bio je na festivalu u Kanu, a glavni glumac, Mads Mikelson (ljudima možda najpoznatiji po svojoj ulozi Hanibala u istoimenoj NBC-voj seriji), osvojio je na ovom festivalu nagradu za najboljeg glumca 2012. godine. 
     Film počinje kadrom prelepog danskog predela. Kasna je jesen, šuma, veseli Danci kupaju se u jezercetu. Mesto koje ima malu zajednicu, verovatno selo. Lukas, simpatičan ali pomalo usamljen čovek, ide do vrtića u kom radi nakon što je, zbog smanjenja budžeta, dobio otkaz u školi u kojoj je radio kao profesor. On je tek razveden, nije u najboljim odnosima sa svojom bivšom ženom (o tome kakva je ona osoba možemo da zaključimo po tome što Lukasov pas počinje mahnito da laje čim neko spomene njeno ime) koja mu ne dozvoljava da redovno viđa svog sina. Međutim, uprkos svemu ovome, on je omiljen u društvu, omiljen na poslu i omiljen međ decom.
Sve ovo drastično se menja zbog malene dečje laži. Naime, nakon što je Lukas odbio njen poklon, petogodišnja Klara želi da se osveti. Rekavši nekoliko rečenica čijih značenja ni sama nije bila svesna, Klara je optužila Lukasa za seksualno zlostavljanje. Nakon što je psiholog ispitao devojčicu, sve vreme navodivši je da mu da odgovore koji su mu odgovarali, Lukas dobija otkaz, a čitava stvar biva prenesena u ruke policije. 

Isprva polako, a zatim sve brže, ljudi počinju da menjaju svoje ponašanje prema njemu. Vinterberg nam dočarava psihologiju mase - emocije koje se brže prenose u kolektivu, a koje utiču na to da se život ovog čoveka menja iz korena. U jednom trenutku pomalo usamljen, u sledećem potpuno otuđen od sveta, Lukasov lik doživljava ono čega se svaki čovek plaši. On postaje izopšten iz društva, nepravedno optužen za nešto što se smatra jednim od društveno najosuđenijih prekršaja, izdan od prijatelja, bez gotovo ikoga na svojoj strani.
Kulminacija filma događa se za Božić, u crkvi, gde se Lukas suočava sa porodicom male Klare u moćnoj sceni koja demonstrira svu veličinu Lukasovog karaktera, ali i sav simbolizam Božića.
Osećaj jeze i želja za srećnim krajem koji bi trebalo da obuhvate svaku osobu sposobnu da oseća empatiju ne napušta nas do samog kraja filma, a moguće ni dugo nakon završetka. Rađa se i potreba da zagrlimo Madsa Mikelsona i kažemo mu da će sve biti u redu. A kako se, eto, bliži Nova godina, ljubav i empatija upravo i jesu ona osećanja koja treba da ispoljimo, tako da je sve to nekako i opravdano.

Volim te, Hanibale, dobar si mi glumac.