Moramo da pričamo o Kevinu (2011)

U duhu (osmog) marta, moramo da pričamo o Tildi Svinton

Šta ako dobijete dete i ono nije onakvo kakvim ste ga zamišljali? Šta ako postanete roditelj i to ne izgleda ni približno kao blagoslov o kom svi pričaju? Šta ukoliko je vaš sin sociopata, i sav njegov bes je usmeren na vas?
Škakljiva tema o ne-baš-idealnom već gotovo hororičnom odnosu između majke i sina, opisana u istoimenom romanu (''Moramo da pričamo o Kevinu'' od Lajonel Šriver) privukla je pažnju režiserke Lin Remzi. Ovo je priča i o nama, o tome kako, nakon grotesknog zločina još uvek maloletnog Kevina (kome, jelte, ne može da se sudi kao odraslom), krivicu automatski svaljujemo samo na jednu osobu. Na koju? Pa na majku, naravno.
Tilda Svinton fantastično igra ulogu Eve Kačadorijan, uspešne, samostalne žene navikle na urban život,  koji se iz korena menja nakon što dobije decu; najpre Kevina (Ezra Miler), lepog ali hladnog, a onda Siliju, slatku i nevinu (gotovo jedinog normalnog lika u filmu). Evin život uspešnog putopisca omogućivao je porodici fin i udoban dom, međutim Evu vidimo kako živi u jednospratnoj kući, bezvoljna, usamljena uz alkohol i pilule, dok joj je kuća (zajedno s kolima) vandalizovana, a kroz vrata ne može da prođe a da je neko ne napadne. Uviđamo da ona mora da snosi krivicu, i da se doživotno bori za prihvatanje društva zbog zločina koji nije počinila, i zločina koji ni sama ne razume.
Pratimo paralelno dve priče: sadašnjost, u kojoj Eva luta kroz svoje dane poput duha, upalih očiju, visoka i ispijena, ali trudeći se da nastavi dalje, i prošlost – sećanja na porodični život, na jezive situacije s Kevinom.  Vidimo kako je došlo do strahovite kulminacije njegovog zločina, a Remzijeva nam ostavlja prostora da budemo psiholozi koji odgonetaju misteriju ljudskog mozga. Da li je Eva stvorila Kevina, ili je možda Kevin učinio Evu takvom kakva jeste? Da li post-porođajna depresija kod žena može da obeleži odnos između majke i deteta za ceo život? Da li je rečenica izgovorena u trenutku velikog stresa i očaja, ''Mama je bila srećna pre nego što se Kevin pojavio'', rečenica koju on, kao beba nije mogao da razume, da li je to krivac za njegov karakter kasnije?
Očigledno nam je u startu da se Kevin i Eva nisu povezali. Kao beba, on ne prestaje da plače – ona se ne sviđa njemu, ni on se ne sviđa njoj. Kao dečkić deluje kao da se ponaša namerno sporo – ne priča, ne sarađuje, i ne želi da uči da govori, da se igra ili da ide na nošu. U trenutku potpune zaslepljenosti i ludila, Eva reaguje nasilno, i Kevin (koji u tom trenutku ima oko 4 godine) osigurava dominaciju nad njom tako što je pokriva kod doktora i svog oca, time joj stvarajući ogroman osećaj krivice. I napokon, kao tinejdžer koji se ispred jednog roditelja ponaša kao bilo koje normalno dete, sve u cilju da drugog potpuno samelje i uništi.
Pa ipak, koliko je velika roditeljska ljubav? Tvoje dete je tvoje meso, tvoja krv – koliko roditelj, bilo zbog svojih gena, ili svojih postupaka, može da utiče na psihu deteta? Na sva ta pitanja odgovor možemo da damo mi, iako nikada nećemo zaista znati šta je tačno. Ostaje nam da izaberemo šta nam se (manje) sviđa – da prenesemo odgovornost na nekoga, i da ne poverujemo da neki ljudi prosto mogu da budu zli; bez pozitivnih emocija, ili pak emocija uopšte. Jesu li ljudi rođeni zli? Ili je za sve krivo detinjstvo?