Buđenje nostalgije u bioskopima od decembra

Tokom 2015. godine dala sam sebi zadatak da svom mlađem bratu, Ciletu (10), barem delimično pokažem šta je ono što sam ja gledala kad sam bila u njegovim godinama. Počeli smo sa onim njemu najpribližnijim - Harijem Poterom, nakon čega sam mu uvalila i knjige. Zatim su na red došli i „Ratovi zvezda”. Mnogi moji prijatelji nisu gledali ovu vestern sagu smeštenu u svemiru, a mnogi od njih ni nemaju tu želju. I to je u redu. Ovaj tekst nije tu da bilo koga privoli da gleda „Ratove zvezda” ako to ne želi, ali! Ko ne želi da posmatra istoriju jedne porodice koja pritom uspeva da zezne ceo Univerzum svojom dramom?!
„Ratovi zvezda” su kulturni fenomen - antologija, ako ćete tako - koji je ljude širom sveta uveo u jednu od najvećih zamki konzumerizma, bilo da je u pitanju stvaranje čitave rase slatkih, malih Ivoka radi prodaje takvih plišanih igračaka, ili čitav niz knjiga i stripova koji su tu da vas učine pravom hodajućom enciklopedijom kada su u pitanju džedaji, sila i sit-lordovi, a ne zaboravimo ni najnovije izdanje igrice „Battlefront” koju možete da kupite za samo 60 dolara... plus onaj specijalni dodatak koji košta još dodatnih 50 dolara, ali ima zaista kul stvarčice bez kojih definitivno možete, ali ih nekako, ipak, baš jako, jako želite. Sve ovo vam pišem, ispijajući vodu iz svoje specijalne „Star Wars” plastične čaše koje smo Cile i ja kupili kad smo otišli u bioskop.
Volela bih da mogu da kažem „Pa znate, Cile je insistirao da ih kupimo, znate kakva su deca, hehe”, ali ne - ja sam bila ta koja je insistirala na čašama i kokicama u specijalnim „Star Wars” kartonskim kutijama. Ja sam bila ta koja je glasno ciknula kada se znak „Lucasfilm” pojavio na ekranu.
Činjenice su sledeće: „Ratovi zvezda” su ogroman projekat. Od ove godine pa u narednih ko-zna-koliko, svake godine će izlaziti barem jedan film iz ove sage. Univerzum je velik, istorija je duga, propuštenih radnji je mnogo, a Dizni je kupio „Lucasfilm” za četiri biliona dolara i planira da mu se to višestruko isplati. Tako da nije iznenađujuće što JJ Abrams nije preduzeo neki veliki rizik kada je pravio „Buđenje sile”. Setimo se, ovo je prvi film koji je izašao nakon velikog fijaska druge trilogije (epizode I, II i III), kojima fanovi većmom nisu bili zadovoljni. Stoga je ovaj film napravljen za fanove, tu je da im kaže: „Ne brinite, naučili smo iz svojih grešaka.”, i sudeći po većinskoj reakciji starih fanova, kao i kritičara širom sveta, rekla bih da zaista jesu nešto naučili.
Da, postoje scene koje gotovo i previše sliče epizodi IV; da, neki od likova nisu baš sasvim realistični; da, možda vam se oteo koji krik ili težak uzdah nakon što je bila ona jedna scena u kojoj se desila ona jedna stvar, ali sada bar možete da sednete i da iščekujete nastavke, da polemišete oko određenih scena, da razvijate teorije o poreklu glavne junakinje, i da se smejete besnim ispadima Kajla Rena, koji je u stanju da uništi celu sobu svojim lajtsejberom u napadu besa (Realno, i ja bih verovatno to isto radila).
U krajnjem slučaju, ljudi će uvek nalaziti nešto što ne valja s bilo kojim filmom. U ljudskoj je prirodi da se žali i traži mane. Epizode I, II i III sa svojim rasističkim stereotipima, uvođenjem besmislenog isusolikog proročanstva, i s gomilom nepotrebnih animacija (ali dobrim borbama). Epizode IV, V i VI sa dijalozima između princeze Leje i Hana Soloa koji deluju kao da su prekopirani direktno iz epizode „Dinastije”. Epizoda VII sa previše sličnosti s epizodom IV, itd. Ali činjenica je da je „Buđenje sile” dobro osmišljen film, s praktičnim efektima, s lutkama umesto animiranih likova, s dobrim glumcima (kako starim tako i novim), lepim pejzažima i očaravajućom muzikom.
Ja sam ovaj film gledala dva puta u bioskopu, a u vremenima poput ovih, kada film možeš da skineš i ne platiš, to govori mnogo. Skakala sam od sreće kada sam dobila karte. Bila sam strašno nestrpljiva kada sam čekala red. Stvarno mi se dopada Kajlo Ren. Za vreme filma nijednom nisam pogledala u telefon da vidim koliko je sati. I znate šta? Bila sam srećna. Zaista, zaista srećna. 

Frances Ha

Kako biti odrastao kada se ni najmanje ne osećaš tako?

     

     Noa Baumbah, jedan je od retkih režisera današnjice koji će u  američku kinematografiju i eru nastavaka (Terminator 5, khm!),  da unese originalno delo. Njegov poslednji film „While we're young”, izašao je ove godine, a još jedan plus Baumbahu jeste i to da je dva puta uspeo da nam pokaže da Ben Stiler ume da bira sasvim u redu uloge. Sve to na stranu, možda jedno od najvećih dostignuća Noe Baumbaha ipak treba da bude činjenica da su čak dva njegova filma ušla u „Kriterion” kolekciju (skup svih inovativnih klasičnih i modernih filmova kroz istoriju): njegov prvenac, „Kicking and screaming” i „Frances Ha”.
Frances je dvadeset sedmogodišnja plesačica modernog baleta iz Kalifornije - ona nije naročito dobra u tome i, premda se nada da će napredovati sa svog mesta volontera-učitelja (posao koji se u Americi plaća), to se nikako ne događa. Živi u Njujorku i sa svojom najboljom drugaricom Sofi deli stan - njihov odnos je najnežniji prikaz istinske prijateljske ljubavi sve do trenutka kada Sofi ne odlazi da živi sa svojim dečkom, a Frances ostaje sama i bez posla kao ibez mogućnosti da plaća sebi stanarinu. Otprilike tu negde počinjemo da upoznajemo samu Frances: ona teži budućnosti ostvarenog umetnika, plesača ili koreografa, ali osim toga nema nikakvu predstavu o tome kakav je život odrasle osobe. U gotovo svakoj sceni osećamo nelagodnost zbog situacija u kojima se Frances nalazi - bilo da je u pitanju njena sklonost hiperbolisanju u konverzaciji u cilju prikazivanja svog života u što boljem svetlu, bilo da je u pitanju saplitanje na ulici - što nas van svake sumnje tera da se opredelimo na to da li nam je ovaj lik simpatičan u svojoj smotanosti i nerealnosti, ili pak iritantan. Na koju god stranu da se odlučimo, ne možemo da poreknemo da je glumica Greta Gervig savršeno prikazala kako je to imati dvadeset-i-nešto a ne znati šta dalje u životu; kako je to biti u dobu kada si samostalan, ali ne i zaista slobodan da živiš život koji želiš onako kako želiš; kako izgleda biti ubačen u mašinu odraslog sveta - stan, cimeri, posao, ozbiljne veze i ponašanje koje pripisuju društvene norme - sve to je palo na Frances i ona pokušava da se iz toga iskobelja nezgrapnim plesnim pokretima, i beskrajnom nadom nakon svakog promašaja.
Film je neskriveni omaž francuskom „nouvelle vague” i ranom Vudiju Alenu; crno-beli, smešten prevashodno u Njujorku ali i uz epizodu u Parizu, „Frances Ha” od nas traži da razumemo spontanost postupaka nesnađenih ljudi dok se paralelno divimo panoramama ova dva prelepa grada.
Koliko daleko će Frances otići da dosegne ono što želi? Koliko bismo mi daleko otišli? Da li odustati od svojih snova zarad pristojnog života? Koliko stvari je podložno kompromisima pre nego što od siline kompromisa izgubimo iz vida prvobitni cilj? Da li nas spremnost da pravimo kompromise ili spremnost da guramo svoju priču pre svega čini hrabrim i odraslim? Sva ova pitanja prolaze kroz glavu svakoj mladoj osobi (makar jednom), a Noa Baumbah pokušava da nam da smernice i da nam pokaže da nismo sami ako smo izgubljeni.

Mamica

     Havijer Dolan(25), kog zovu ''režiserski vinderkind'' u svom petom i najnovijem filmu, ''Mamica'', bavi se odnosom između majke udovice i hiperaktivnog, problematičnog sina. Premda se Dolan ovim odnosom bavio u svom prvencu, ''Ubio sam svoju majku'', ovog puta deluje nam kao da je majka ta koja želi da počini ubistvo.
    Godina je 2015., fiktivna Kanada. Stupa zakon u kom se navodi da svaki roditelj deteta sa posebnim potrebama ili pak problematičnog deteta, može da preda vladi brigu o svom detetu - besplatno. Mi pratimo Dajanu Depre (ili kako se ona predstavlja - Daj); neukusno obučena, razbarušene kose dolazi u popravnu školu gde preuzima svog sina nakon što je požar koji je podmetnuo unakazio njegovog školskog druga. Daj preuzima brigu o Stivu, rešena da ga školuje kod kuće. Njihov odnos je pun tenzije, a nakon jednog naleta agresije, u ovu turbulentnu vezu ulazi neobična komšinica od prekoputa, Kajla - bivša profesorka u srednjoj školi koja ima govornih problema na psihičkoj bazi. Odnos Dajane i njenog sina, pun konflikta a istovremeno krajnje dirljiv, uvlači Kajlu u njihov život i oni počinju da funkcionišu na simbiotičkom nivou. Kajlin govor se popravlja dok je sa njima, Stiv ne odbija lekove, a Daj nalazi posao - sve je izbalansirano.
Dolan se odlučuje na 1:1 kadar, prost kvadrat, koji često vizuelnim varkama deluje uže, i na taj način nam ne dozvoljava da nas bilo šta sa strane odmami od lica glavnih glumaca i odalji od njihove intime. Međutim, u dva navrata Dolan proširuje kadar, simbolično oslobađajući tri glavna aktera od stega svakodnevnog života, uz prepoznatljive reči grupe Oasis, ''Maybe you're going to be the one that saves me'', time nam ulivajući nadu da će na kraju sve biti u redu sa ovim likovima. 

Ali, hoće li?
To što vidimo Stivovu mirniju, dečiju stranu može da nas zavede i učini da zaboravimo na njegovo stanje, na Dajinu nemogućnost da reši problem i da se izbori sa surovošću odluka koje mora da donese, ali i Kajlin hendikep koji se vraća svaki put kada pređe ulicu, i uđe u svoju kuću.

Dolan je bezobziran u svojoj hiper-realističnosti bacavši nam suve emocije u lice, neprijatno nas prodrmavši suočavljanjem sa problemom koji nema rešenje.

Birdman

 Da li je to Birdman? Da li je to Batman? Ne, to je Majkl Kiton u trci za Oskara.

I ove godine, kao i svake, dolazi dodela Oskara. Neću ponovo skretati pažnju na to da je ta dodela nagrada jedna od najmanje bitnih nagrada ovog tipa. Čoveku koji je osvojio Oskara se možda otvaraju mnoga vrata - sjajna, skupa i uglancana vrata - ali ona ne moraju neophodno da vode do dobrih filmova.
Pa, ipak...
Jedan od filmova koje sam jedva dočekala, ujedno je i jedan od najnominovanijih. Ćo'ek-ptica, tj „Birdman”. Nominovan za čak 9 Oskara ove godine, među kojima je i onaj za najbolju glavnu mušku ulogu - što mu dođe gospodin Majkl Kiton, moj omiljeni Betmen. (I za mušku sporednu, što mu dođe Ed Norton, moj omiljeni SVE*.) Režiser, Alehandro Injaritu („21 gram”) takođe se našao na spisku nominovanih.
     Rigan je glumac koji je bio popularan pre mnogo godina u ulozi super-heroja, čoveka-ptice. Njegova želja jeste da dokaže da je više od toga, da povrati svoju slavu, pokrene svoju karijeru, uspostavi dobar odnos sa ćerkom i nekako stabilizuje svoj život.
„Birdman” nas polako vodi kroz pozorište: vidimo sobu za glumce, vidimo prostor iza kulise, vidimo hodnik koji spaja sobe u pozorištu. Sve vreme dok traje film, utisak da zavirujemo u intimu svakog aktera nas ne napušta. Poput kakvog lebdećeg sveznajućeg posmatrača, vidimo i doživljavamo sve - ceo film je urađen tako da deluje kao jedan beskonačno dug kadar - kao da je snimljen odjednom, kao da je u pitanju predstava, samo za nas. 

Film je komentar na publiku danas, na blokbastere koje prave po proverenim receptima, na franšize koje su do sada već sažvakane, izvarene, i pojedene ponovo toliko puta; to je film o pozorištu, o filmu, o kritici; film o nama, gledaocima, i o čitavom svetu iza kulisa ili iza kamere koji se pokorava željama gledaoca, njihovoj gladi za akcijom, za krvlju, za ludilom i za opasnošću. 
Premda gluma deluje pomalo prenaglašena, određeni likovi iskarikirani, a pojedine scene bespotrebno prolongirane, sve to nekako i dalje daje konačni efekat iščekivanja i težnje za odgovorom: zašto je to tako? Šta će biti dalje? Hoće li Rigan zasijati, ili će predstava biti propast? Šta bi, uopšte, bio idealan kraj ovog filma?
To poslednje pitanje se još uvek vrti po mojoj glavi. Obično imam ideju kako bih film završila - ukoliko mi se kraj kakav jeste ne dopada. Sada, možda i prvi put u životu, ne mogu da uprem prstom na trenutak za koji mislim da bi bio savršena završnica. A možda je baš zbog toga i dobar - što danima nakon što sam ga odgledala pokušavam sebi da objasnim to veliko „Ali...” koje je ostalo.

******