Lov na Madsa Mikelsona

     Filmove deliti u žanrove više gotovo da i nema mnogo smisla u današnje vreme (Ili muziku. Ili knjige. Ili bilo šta.), jer svaki u sebi sadrži pomalo od različitih žanrova. Odavno sam prestala da tragam za filmovima na osnovu takvih kategorija - veliku ulogu više ne igraju ni glumci, već više režiseri, a žanrove su zamenile nagrade na festivalima širom sveta. Tako mi je, recimo, danski režiser Tomas Vinterberg okupirao misli poslednjih nedelja. On je, zajedno sa Larsom von Trirom, oformio avangardni režiserski pokret „Dogme 95“ kojem je cilj bio da da više slobode umetniku, a manje moći studiju. Vinterbergov film, „Lov“ bio je na festivalu u Kanu, a glavni glumac, Mads Mikelson (ljudima možda najpoznatiji po svojoj ulozi Hanibala u istoimenoj NBC-voj seriji), osvojio je na ovom festivalu nagradu za najboljeg glumca 2012. godine. 
     Film počinje kadrom prelepog danskog predela. Kasna je jesen, šuma, veseli Danci kupaju se u jezercetu. Mesto koje ima malu zajednicu, verovatno selo. Lukas, simpatičan ali pomalo usamljen čovek, ide do vrtića u kom radi nakon što je, zbog smanjenja budžeta, dobio otkaz u školi u kojoj je radio kao profesor. On je tek razveden, nije u najboljim odnosima sa svojom bivšom ženom (o tome kakva je ona osoba možemo da zaključimo po tome što Lukasov pas počinje mahnito da laje čim neko spomene njeno ime) koja mu ne dozvoljava da redovno viđa svog sina. Međutim, uprkos svemu ovome, on je omiljen u društvu, omiljen na poslu i omiljen međ decom.
Sve ovo drastično se menja zbog malene dečje laži. Naime, nakon što je Lukas odbio njen poklon, petogodišnja Klara želi da se osveti. Rekavši nekoliko rečenica čijih značenja ni sama nije bila svesna, Klara je optužila Lukasa za seksualno zlostavljanje. Nakon što je psiholog ispitao devojčicu, sve vreme navodivši je da mu da odgovore koji su mu odgovarali, Lukas dobija otkaz, a čitava stvar biva prenesena u ruke policije. 

Isprva polako, a zatim sve brže, ljudi počinju da menjaju svoje ponašanje prema njemu. Vinterberg nam dočarava psihologiju mase - emocije koje se brže prenose u kolektivu, a koje utiču na to da se život ovog čoveka menja iz korena. U jednom trenutku pomalo usamljen, u sledećem potpuno otuđen od sveta, Lukasov lik doživljava ono čega se svaki čovek plaši. On postaje izopšten iz društva, nepravedno optužen za nešto što se smatra jednim od društveno najosuđenijih prekršaja, izdan od prijatelja, bez gotovo ikoga na svojoj strani.
Kulminacija filma događa se za Božić, u crkvi, gde se Lukas suočava sa porodicom male Klare u moćnoj sceni koja demonstrira svu veličinu Lukasovog karaktera, ali i sav simbolizam Božića.
Osećaj jeze i želja za srećnim krajem koji bi trebalo da obuhvate svaku osobu sposobnu da oseća empatiju ne napušta nas do samog kraja filma, a moguće ni dugo nakon završetka. Rađa se i potreba da zagrlimo Madsa Mikelsona i kažemo mu da će sve biti u redu. A kako se, eto, bliži Nova godina, ljubav i empatija upravo i jesu ona osećanja koja treba da ispoljimo, tako da je sve to nekako i opravdano.

Volim te, Hanibale, dobar si mi glumac.

Samom si sebi najveći Neprijatelj

     Rađen po pripoveci velikog genija nadrealnog, Žozea Saramaga, ''Neprijatelj'' Denisa Vilnevjua, kanadskog režisera koji se proslavio filmom ''Zarobljenici'', naizgled podseća na kakvu epizodu ''Zone sumraka'', ali misao da je u pitanju nešto mnogo više od klasične jeze i horora prikrada se i na kraju nas i obuhvata.
     Tokom prvog dela filma upoznajemo Adama (Džejk Džilenhal), profesora istorije koji vodi krajnje jednostavan i jednoličan život. Deluje nam kao da iz dana u dan drži ista redavanja, čita slične radove svojih studenata i svako veče sa svojom devojkom vodi ljubav na isti način. Njegovi dani deluju monotono, a i on sam izgleda rasejano, dosadno i otupelo. U trenutku kada se čini da mu je život jedan veliki Dan mrmota, Adam na snimku filma koji je iznajmio iz video kluba uočava čoveka identičnog sebi. Odlučan da sazna njegov identitet, Adam upada u morbidnu opsesivnost izazvanu radoznalošću i kreće u vrtoglavu potragu zbog koje, kada do susreta dođe, radnja dobija interesantan obrt sa neočekivanim posledicama po oba čoveka. Ali ova potraga (kao i sve ostalo u filmu) nije prosto potraga za dvojnikom. To je lov na sopstvene demone jednog psihološki nestabilnog uma.
Svaka scena, svaki dijalog i svako osećanje ima svoje mesto u filmu, i tu je da gledaocu pomogne da odgonetne pravu ideju. Paukovi, kao lajtmotiv koji se pojavljuje odmah u prvoj sceni, predstavljaju ono glavno osećanje koje obuhvata sve likove.
Toronto, u kom je film snimljen, savršeno prikazuje bezlični i opustošeni grad u kojem junak provodi bezlične dane otuđen od sveta. Kako on, tako i sam grad, dodaju na osećaju teskobe i misterije.
      Premda bi nam možda palo na pamet da će se stvari razrešiti susretom dvojice izgledom istih ali karakterno posve drugačijih ljudi, pogrešili bismo. Misterija se samo povećava i mi ostajemo u mraku isto koliko i oni. S jedne strane, dakle, imamo profesora: mirnog, socijalno neprilagođenog i dosadnog; sa druge strane imamo ekscentričnog glumca koji koristi svaku priliku da svoju trudnu ženu prevari, dok traži ulogu koja će ga proslaviti i dok u tome konstantno ne uspeva. Ono zajedničko jeste frustracija, teskoba i osećaj zarobljenosti dok život prolazi a stvari ne idu na bolje.
     Iako na momente možemo da prepoznamo Linčove metode, način na koji je Vilnvjuev ovu pripovetku preneo na ekrane možda najviše podseća na Finčera (i to u vremenu kada ni Finčer ne podseća na sebe).
Sam kraj ostavlja nas sa osećanjem neispunjenosti - želimo još - kao da nam nedostaje još nekoliko trenutaka do krajnjeg vrhunca, prepuštajući našoj mašti da se time pozabavi.

Ne treba, naravno, zapostaviti ni glumu Džejka Džilenhala, koji je tumačenjem oba lika pokazao svoje glumačko umeće i podsetio nas da onaj dečak iz Donija Darka i dalje postoji, samo je na neko vreme morao da ustupi mesto likovima u romantičnim komedijama. Ali sa licem kao što je njegovo, sve mu opraštamo.

Trumanovo žitije

    Živimo u vremenu u kom previše ljudi željno iščekuje venčanje Kim i Kanje-a.
Mesto gde će se održati ceremonija je misterija, isto tako i haljinica male Sever Zapadove. Ali, ne brinite - svi detalji biće izneseni u specijalu Kardašijanovih. Uz dramatične momente kao što je, recimo, zagubljena venčanica ili možda ogromna bubuljica na čelu prelepe mlade; uz nameštene pojave i naučene scenarije, gledaoci širom sveta biće zaokupirani i ujedinjeni uz ''da'' u jednom velikom hepiendu propraćenom setnom klavirskom muzikom, zalaskom sunca i krupnim planovima Kimine porodice sa suzama u očima.

Program koji guta pamet onog koji ga gleda.

     Kao izopačena verzija Orvelove 1984. gde se ljudi svojevoljno podvrgavaju željnim i tupim očima gledalaca, Kardašijani, Ajs voli Koko, Devojke iz Plejboj vile, Devojčice i dijademe i, moje omiljeno, Debeli i zaljubljeni, samo su površina prljave zatupljujuće industrije koja pokriva 70% kanala 80% našeg vremena.
     Besmisao svega toga verovatno ne moram ni da objašnjavam. Ali ipak, jer uhvatim i sebe kako između tri kanala sa različitim emisijama tog karaktera (jer na Foxovima idu reprize serija po dvadeseti put, a koliko god volela Kasla ili Bouns, čovek mora negde podvući crtu.) biram onu koja mi je manje odvratna ili dosadna, osećam da moram bar nešto povodom toga da uradim.

Trumanov šou.

   Godina je 1998. a Piter Vir režira film o čoveku (Džim Keri) čiji je ceo život laž. Naime, on je od rođenja određen da bude glavni lik rijalitija u kome su svi glumci osim njega samog.

   Grubo, film možemo da podelimo na dva dela: prvi deo u kom (na početku) prihvatamo činjenicu da je sve oko Trumana lažno, a situacije u samom rijalitiju nam deluju komično (na primer Trumanova žena (Lora Lini) koja ovlaš spominje stvari koje je kupila u prodavnici i na taj način reklamira proizvode različitih sponzora) i drugi deo u kom se distanciramo od medija, preispitujemo moral autora rijalitija, i počinjemo da mislimo o konceptu TV robovanja. Taj drugi deo je onaj koji gledaocu omogućava da razmišlja kritički i samim tim mu omogućava - slobodu.
   Ideja filma je, dakle, da vas navede da progledate; da tražite odgovore izvan sveta koji su mediji veštački napravili. Ali kao što je TV medij, i kao što je Blic medij, i Kurir i Večernje novosti, i Vreme i Politika, i Tviter i Fejzbuk, muzika i film, i blogovi su to isto, Trumanov šou takođe - dakle sam ovaj film pokušava da vam kontrolom medija ukaže na kontrolu medija i kako da se protiv toga borite. Jer, iako napada medije, film takođe napada i gledaoce. Gledaoci posmatraju Trumana dok spava, jede, pije kakao, upoznaje ljubav svog života, igra se pred ogledalom, kupuje novine, provodi vreme sa najboljim drugom. Posmatraju ga, da - u cilju da sami osete nešto osim beskrajne dosade. 

    I tako, iako se poistovećujemo sa Trumanom, istovremeno smo i Truman i gledaoci, žrtva i napadač. Svet kao ovakav ne bi bio upravo ovakav da za tim nije bilo potražnje. Samim tim sve se svodi na trenutak kada odlučujemo da li ćemo promeniti kanal kada se program završi u potrazi za novim Trumanovim šouom, ili ćemo razbiti tu iluziju da smo prisiljeni da takve stvari gledamo. Na kraju krajeva, najgore su one iluzije koje sami stvaramo.

Džered Leto je Niko?

    Drugog marta 2014. godine održana je dodela Oskara. Još jednom, kroz male ekrane širom sveta, holivudski kič je mogao da dopre do običnih smrtnika. Još jednom, Leonardo Dikaprio nije osvojio Oskara. Ali...možda nije sve tako crno.
    Ove godine Akademija je rešila da nagradi Džereda Leta za najbolju sporednu ulogu u filmu ''Poslovni klub Dalas'' (Dallas Buyers Club), u kom je glumio sa Metjuom Mekonahijem, takođe dobitnikom ovogodišnjeg Oskara. Pa ipak, nije ova Džeredova uloga ona na koju želim da skrenem pažnju, već je to uloga u kojoj Džered Leto glumi gospodina Niko u istoimenom filmu iz 2009. godine.
    ''Gospodin Niko'' film je rađen u režiji belgijskog režisera Jaka Van Dormela, a Džered Leto tumači ulogu Nema Niko, poslednjeg smrtnika na Zemlji, starog 118 godina. U godini 2092. više niko ne umire, stoga je jasno zašto je Nemo toliko interesantan ljudima oko njega. O svojoj prošlosti Nemo priča svom doktoru (Alan Kordaner) i mladom novinaru (Danijel Mejs), pritom pričajući nepovezano, priče koje su paradoksalne, međusobno jedna drugu isključuju. Nemo počinje priču mestom u kom se nalaze sva deca koja još uvek nisu rođena. Ova deca imaju sposobnost da vide svoj život u svim mogućim verzijama pre nego što se rode, ali kada dođe vreme da stupe u svet živih, anđeli zaborava čine da rođena deca nemaju nikakva sećanja. Nekako, anđeli su preskočili Nema, i on ostaje sa ovim darom tokom svog života. Ubrzo postaje jasno da je jako teško živeti sa sposobnošću koja omogućava da vidite do koje mere jedan izbor ograničava naš život. Jedna odluka za sobom povlači određeni niz događaja, a druga, pak, sasvim drugačiji niz događaja. Nemo se prvi put suočava sa zaista važnom životnom odlukom sa devet godina. Nakon što njegova majka seda u voz, odlazi i ostavlja njegovog oca, Nemo treba da odluči sa kojim roditeljem želi da ostane. Međutim, gospodin Niko priča novinaru različite verzije – i onu u kojoj je otišao sa majkom, i onu u kojoj je ostao sa ocem.
     Boje takođe imaju simbolično značenje i predstavljaju tri različita života Nema Niko. Plava, boja koja simbolizuje tugu, boja je Nemovog života sa depresivnom Elis, nesrećnom što je završila sa njim umesto sa svojom velikom ljubavlju iz srednje škole; žuta je boja Nemovog drugog života. Života sa Džin punog bogatstva i luksuza, ali i dosade i neispunjenosti; crvena, kao simbol strasti i ljubavi, boja je trećeg života. Onog života sa Anom, Nemovom pravom ljubavi.
    Film se takođe bavi i teorijom haosa, teorijom struna, i leptirovim efektom. Leptirov efekat zastupljen je u nekoliko scena u filmu, i u svakoj toj sceni upravo je taj leptirov efekat odgovoran za preokrećujuće trenutke u svakom od Nemovih života. Ovaj motiv je tu da bi pojačao svest o tome koliko na neke stvari ne utiče čovek kao pojedinac, već one zavise od ranijeg spleta okolnosti, ne obavezno u vezi sa samim pojedincem, dakle, u koje mogu da budu uključeni mnogi drugi faktori.
   ''Ako nikada ne napraviš izbor, sve je moguće'' kaže Nemo Niko. I u pravu je, ali ovaj film upravo skreće pažnju na to koliko je hrabrosti potrebno svakome od nas da, iako svesni toga da izborom mnoge stvari otpisujemo, načinimo neki izbor ili donesemo odluku, o bilo čemu.