Znate ono kad imate 19 godina pa tražite mesto u svom okruženju? Svoje mesto u ekipi? Svoje mesto u svetu? Tako i Malik (kog glumi sjajni Tahar Rahim) čini isto - u zatvoru. On ima 19 godina, i narednih 6 treba da provede u zatvoru u Francuskoj - zbog napada na policajca.
Vidimo ga kako ulazi u zatvor: pogubljen, uplašen i po svim merilima predodređen za samo dno zatvorske hijerarhije. Ovo uočavamo mi, kao publika, ali to je jasno i svim ostalim zatvorenicima. Malik, koji je arapskog porekla, zapada za oko vođi Korzikanske mafije, Cezaru, koji na svom platnom spisku ima čuvare, u sobi TV, a u džepu podređenog, telefon. To što je Maliku prišao nije znak da je Cezar dobra duša, voljna da pomogne novim ljudima da se snađu; svaka ponuda deo je nekog većeg plana, i zaštita koja je Maliku ponuđena nije došla bez propratnih uslova. ''Ubij čoveka za nas, ili budi ubijen.'' čineći matematiku zatvorskog života jednostavnom u vidu izbora, ali preteškom za stvaranje uslova za bilo kakav boljitak. Nakon što postaje štićenik korzikanske mafije Malik zvanično nigde ne pripada u potpunosti; za Korzikance on je ''prljavi arapin'', a za muslimane je prodana duša. Ali, ne za sve. Malik rešava da krene u zatvorsku školu - da nauči da čita i piše, i u tome mu pomaže Rajad, postajući mu jedini prijatelj, i kasnije jedan od najvažnijih saučesnika. U trenutku kada je donesen novi zakon u Italiji, kojim Italijane isporučuju nazad, Cezar ostaje bez većine svojih podređenih, i bez realne moći. Ostaje mu Malik - čovek koga se plaši i u kog sumnja, ali bez kog ne može da nastavi sa svojim poslovima. Na taj način Malik napreduje, čak do trenutka gde zbog primerenog ponašanja može da izađe iz zatvora na ceo dan - odlična prilika da poslove obavi i od spolja. Vidimo kako se od uplašenog klinca menja u samopouzdanog i gotovo opasnog kriminalca. Vidimo koliko se osoblje drugačije ponaša prema njemu, kako ga posmatraju drugi zatvorenici, i jasno nam je da za njega nema povratka normalnom životu; shvatamo da za njega taj život van kriminala više nije ni u opticaju, i kako mu nije čak ni privlačan. On postaje strašan: koliko zbog moći koju sve više dobija, toliko i zbog toga što njegov izraz lica ništa ne otkriva. Kako ljudima oko njega, tako i nama, teško je da shvatimo koliko je stvari koje radi unapred isplanirano, a koliko je u pitanju njegova snalažljivost. Koliko je okolnosti predvideo, a koliko puta je bio dovoljno inteligentan da improvizuje i izvuče se iz svega. Vidimo uspon čoveka za kog smo se na početku plašili. Vidimo antiheroja za kog navijamo, uprkos svemu.
Žak Odijard se dotiče i teme muslimanske zajednice u Francuskoj; stvarajući uloge za ljude za koje smatra da su nezastupljeni u svetu filma, pogotovo danas, kada uloge Azijata tumače belci, starije žene gube uloge zbog mladih manekenki, a veliku populaciju muslimana u Francuskoj svi ignorišu, osim kada se o tome priča s negativnom konotacijom.
Film je bio nominovan za Oskara najbolji strani film, i (što je još važnije) osvojio je Grand Prix nagradu u Kanu. Najvažnije je da u svih svojih dva i po sata drži na ivici, pretvarajući i najmirnije od nas u navijače.
U duhu (osmog) marta, moramo da pričamo o Tildi Svinton
Šta ako dobijete dete i ono nije onakvo kakvim ste ga zamišljali? Šta ako postanete roditelj i to ne izgleda ni približno kao blagoslov o kom svi pričaju? Šta ukoliko je vaš sin sociopata, i sav njegov bes je usmeren na vas?
Škakljiva tema o ne-baš-idealnom već gotovo hororičnom odnosu između majke i sina, opisana u istoimenom romanu (''Moramo da pričamo o Kevinu'' od Lajonel Šriver) privukla je pažnju režiserke Lin Remzi. Ovo je priča i o nama, o tome kako, nakon grotesknog zločina još uvek maloletnog Kevina (kome, jelte, ne može da se sudi kao odraslom), krivicu automatski svaljujemo samo na jednu osobu. Na koju? Pa na majku, naravno.
Tilda Svinton fantastično igra ulogu Eve Kačadorijan, uspešne, samostalne žene navikle na urban život, koji se iz korena menja nakon što dobije decu; najpre Kevina (Ezra Miler), lepog ali hladnog, a onda Siliju, slatku i nevinu (gotovo jedinog normalnog lika u filmu). Evin život uspešnog putopisca omogućivao je porodici fin i udoban dom, međutim Evu vidimo kako živi u jednospratnoj kući, bezvoljna, usamljena uz alkohol i pilule, dok joj je kuća (zajedno s kolima) vandalizovana, a kroz vrata ne može da prođe a da je neko ne napadne. Uviđamo da ona mora da snosi krivicu, i da se doživotno bori za prihvatanje društva zbog zločina koji nije počinila, i zločina koji ni sama ne razume.
Pratimo paralelno dve priče: sadašnjost, u kojoj Eva luta kroz svoje dane poput duha, upalih očiju, visoka i ispijena, ali trudeći se da nastavi dalje, i prošlost – sećanja na porodični život, na jezive situacije s Kevinom. Vidimo kako je došlo do strahovite kulminacije njegovog zločina, a Remzijeva nam ostavlja prostora da budemo psiholozi koji odgonetaju misteriju ljudskog mozga. Da li je Eva stvorila Kevina, ili je možda Kevin učinio Evu takvom kakva jeste? Da li post-porođajna depresija kod žena može da obeleži odnos između majke i deteta za ceo život? Da li je rečenica izgovorena u trenutku velikog stresa i očaja, ''Mama je bila srećna pre nego što se Kevin pojavio'', rečenica koju on, kao beba nije mogao da razume, da li je to krivac za njegov karakter kasnije?
Očigledno nam je u startu da se Kevin i Eva nisu povezali. Kao beba, on ne prestaje da plače – ona se ne sviđa njemu, ni on se ne sviđa njoj. Kao dečkić deluje kao da se ponaša namerno sporo – ne priča, ne sarađuje, i ne želi da uči da govori, da se igra ili da ide na nošu. U trenutku potpune zaslepljenosti i ludila, Eva reaguje nasilno, i Kevin (koji u tom trenutku ima oko 4 godine) osigurava dominaciju nad njom tako što je pokriva kod doktora i svog oca, time joj stvarajući ogroman osećaj krivice. I napokon, kao tinejdžer koji se ispred jednog roditelja ponaša kao bilo koje normalno dete, sve u cilju da drugog potpuno samelje i uništi.
Pa ipak, koliko je velika roditeljska ljubav? Tvoje dete je tvoje meso, tvoja krv – koliko roditelj, bilo zbog svojih gena, ili svojih postupaka, može da utiče na psihu deteta? Na sva ta pitanja odgovor možemo da damo mi, iako nikada nećemo zaista znati šta je tačno. Ostaje nam da izaberemo šta nam se (manje) sviđa – da prenesemo odgovornost na nekoga, i da ne poverujemo da neki ljudi prosto mogu da budu zli; bez pozitivnih emocija, ili pak emocija uopšte. Jesu li ljudi rođeni zli? Ili je za sve krivo detinjstvo?
