Trumanovo žitije

    Živimo u vremenu u kom previše ljudi željno iščekuje venčanje Kim i Kanje-a.
Mesto gde će se održati ceremonija je misterija, isto tako i haljinica male Sever Zapadove. Ali, ne brinite - svi detalji biće izneseni u specijalu Kardašijanovih. Uz dramatične momente kao što je, recimo, zagubljena venčanica ili možda ogromna bubuljica na čelu prelepe mlade; uz nameštene pojave i naučene scenarije, gledaoci širom sveta biće zaokupirani i ujedinjeni uz ''da'' u jednom velikom hepiendu propraćenom setnom klavirskom muzikom, zalaskom sunca i krupnim planovima Kimine porodice sa suzama u očima.

Program koji guta pamet onog koji ga gleda.

     Kao izopačena verzija Orvelove 1984. gde se ljudi svojevoljno podvrgavaju željnim i tupim očima gledalaca, Kardašijani, Ajs voli Koko, Devojke iz Plejboj vile, Devojčice i dijademe i, moje omiljeno, Debeli i zaljubljeni, samo su površina prljave zatupljujuće industrije koja pokriva 70% kanala 80% našeg vremena.
     Besmisao svega toga verovatno ne moram ni da objašnjavam. Ali ipak, jer uhvatim i sebe kako između tri kanala sa različitim emisijama tog karaktera (jer na Foxovima idu reprize serija po dvadeseti put, a koliko god volela Kasla ili Bouns, čovek mora negde podvući crtu.) biram onu koja mi je manje odvratna ili dosadna, osećam da moram bar nešto povodom toga da uradim.

Trumanov šou.

   Godina je 1998. a Piter Vir režira film o čoveku (Džim Keri) čiji je ceo život laž. Naime, on je od rođenja određen da bude glavni lik rijalitija u kome su svi glumci osim njega samog.

   Grubo, film možemo da podelimo na dva dela: prvi deo u kom (na početku) prihvatamo činjenicu da je sve oko Trumana lažno, a situacije u samom rijalitiju nam deluju komično (na primer Trumanova žena (Lora Lini) koja ovlaš spominje stvari koje je kupila u prodavnici i na taj način reklamira proizvode različitih sponzora) i drugi deo u kom se distanciramo od medija, preispitujemo moral autora rijalitija, i počinjemo da mislimo o konceptu TV robovanja. Taj drugi deo je onaj koji gledaocu omogućava da razmišlja kritički i samim tim mu omogućava - slobodu.
   Ideja filma je, dakle, da vas navede da progledate; da tražite odgovore izvan sveta koji su mediji veštački napravili. Ali kao što je TV medij, i kao što je Blic medij, i Kurir i Večernje novosti, i Vreme i Politika, i Tviter i Fejzbuk, muzika i film, i blogovi su to isto, Trumanov šou takođe - dakle sam ovaj film pokušava da vam kontrolom medija ukaže na kontrolu medija i kako da se protiv toga borite. Jer, iako napada medije, film takođe napada i gledaoce. Gledaoci posmatraju Trumana dok spava, jede, pije kakao, upoznaje ljubav svog života, igra se pred ogledalom, kupuje novine, provodi vreme sa najboljim drugom. Posmatraju ga, da - u cilju da sami osete nešto osim beskrajne dosade. 

    I tako, iako se poistovećujemo sa Trumanom, istovremeno smo i Truman i gledaoci, žrtva i napadač. Svet kao ovakav ne bi bio upravo ovakav da za tim nije bilo potražnje. Samim tim sve se svodi na trenutak kada odlučujemo da li ćemo promeniti kanal kada se program završi u potrazi za novim Trumanovim šouom, ili ćemo razbiti tu iluziju da smo prisiljeni da takve stvari gledamo. Na kraju krajeva, najgore su one iluzije koje sami stvaramo.

Džered Leto je Niko?

    Drugog marta 2014. godine održana je dodela Oskara. Još jednom, kroz male ekrane širom sveta, holivudski kič je mogao da dopre do običnih smrtnika. Još jednom, Leonardo Dikaprio nije osvojio Oskara. Ali...možda nije sve tako crno.
    Ove godine Akademija je rešila da nagradi Džereda Leta za najbolju sporednu ulogu u filmu ''Poslovni klub Dalas'' (Dallas Buyers Club), u kom je glumio sa Metjuom Mekonahijem, takođe dobitnikom ovogodišnjeg Oskara. Pa ipak, nije ova Džeredova uloga ona na koju želim da skrenem pažnju, već je to uloga u kojoj Džered Leto glumi gospodina Niko u istoimenom filmu iz 2009. godine.
    ''Gospodin Niko'' film je rađen u režiji belgijskog režisera Jaka Van Dormela, a Džered Leto tumači ulogu Nema Niko, poslednjeg smrtnika na Zemlji, starog 118 godina. U godini 2092. više niko ne umire, stoga je jasno zašto je Nemo toliko interesantan ljudima oko njega. O svojoj prošlosti Nemo priča svom doktoru (Alan Kordaner) i mladom novinaru (Danijel Mejs), pritom pričajući nepovezano, priče koje su paradoksalne, međusobno jedna drugu isključuju. Nemo počinje priču mestom u kom se nalaze sva deca koja još uvek nisu rođena. Ova deca imaju sposobnost da vide svoj život u svim mogućim verzijama pre nego što se rode, ali kada dođe vreme da stupe u svet živih, anđeli zaborava čine da rođena deca nemaju nikakva sećanja. Nekako, anđeli su preskočili Nema, i on ostaje sa ovim darom tokom svog života. Ubrzo postaje jasno da je jako teško živeti sa sposobnošću koja omogućava da vidite do koje mere jedan izbor ograničava naš život. Jedna odluka za sobom povlači određeni niz događaja, a druga, pak, sasvim drugačiji niz događaja. Nemo se prvi put suočava sa zaista važnom životnom odlukom sa devet godina. Nakon što njegova majka seda u voz, odlazi i ostavlja njegovog oca, Nemo treba da odluči sa kojim roditeljem želi da ostane. Međutim, gospodin Niko priča novinaru različite verzije – i onu u kojoj je otišao sa majkom, i onu u kojoj je ostao sa ocem.
     Boje takođe imaju simbolično značenje i predstavljaju tri različita života Nema Niko. Plava, boja koja simbolizuje tugu, boja je Nemovog života sa depresivnom Elis, nesrećnom što je završila sa njim umesto sa svojom velikom ljubavlju iz srednje škole; žuta je boja Nemovog drugog života. Života sa Džin punog bogatstva i luksuza, ali i dosade i neispunjenosti; crvena, kao simbol strasti i ljubavi, boja je trećeg života. Onog života sa Anom, Nemovom pravom ljubavi.
    Film se takođe bavi i teorijom haosa, teorijom struna, i leptirovim efektom. Leptirov efekat zastupljen je u nekoliko scena u filmu, i u svakoj toj sceni upravo je taj leptirov efekat odgovoran za preokrećujuće trenutke u svakom od Nemovih života. Ovaj motiv je tu da bi pojačao svest o tome koliko na neke stvari ne utiče čovek kao pojedinac, već one zavise od ranijeg spleta okolnosti, ne obavezno u vezi sa samim pojedincem, dakle, u koje mogu da budu uključeni mnogi drugi faktori.
   ''Ako nikada ne napraviš izbor, sve je moguće'' kaže Nemo Niko. I u pravu je, ali ovaj film upravo skreće pažnju na to koliko je hrabrosti potrebno svakome od nas da, iako svesni toga da izborom mnoge stvari otpisujemo, načinimo neki izbor ili donesemo odluku, o bilo čemu.