Tokom prvog dela filma upoznajemo Adama (Džejk Džilenhal), profesora istorije koji vodi krajnje jednostavan i jednoličan život. Deluje nam kao da iz dana u dan drži ista redavanja, čita slične radove svojih studenata i svako veče sa svojom devojkom vodi ljubav na isti način. Njegovi dani deluju monotono, a i on sam izgleda rasejano, dosadno i otupelo. U trenutku kada se čini da mu je život jedan veliki Dan mrmota, Adam na snimku filma koji je iznajmio iz video kluba uočava čoveka identičnog sebi. Odlučan da sazna njegov identitet, Adam upada u morbidnu opsesivnost izazvanu radoznalošću i kreće u vrtoglavu potragu zbog koje, kada do susreta dođe, radnja dobija interesantan obrt sa neočekivanim posledicama po oba čoveka. Ali ova potraga (kao i sve ostalo u filmu) nije prosto potraga za dvojnikom. To je lov na sopstvene demone jednog psihološki nestabilnog uma.
Svaka scena, svaki dijalog i svako osećanje ima svoje mesto u filmu, i tu je da gledaocu pomogne da odgonetne pravu ideju. Paukovi, kao lajtmotiv koji se pojavljuje odmah u prvoj sceni, predstavljaju ono glavno osećanje koje obuhvata sve likove.
Toronto, u kom je film snimljen, savršeno prikazuje bezlični i opustošeni grad u kojem junak provodi bezlične dane otuđen od sveta. Kako on, tako i sam grad, dodaju na osećaju teskobe i misterije.
Premda bi nam možda palo na pamet da će se stvari razrešiti susretom dvojice izgledom istih ali karakterno posve drugačijih ljudi, pogrešili bismo. Misterija se samo povećava i mi ostajemo u mraku isto koliko i oni. S jedne strane, dakle, imamo profesora: mirnog, socijalno neprilagođenog i dosadnog; sa druge strane imamo ekscentričnog glumca koji koristi svaku priliku da svoju trudnu ženu prevari, dok traži ulogu koja će ga proslaviti i dok u tome konstantno ne uspeva. Ono zajedničko jeste frustracija, teskoba i osećaj zarobljenosti dok život prolazi a stvari ne idu na bolje.
Iako na momente možemo da prepoznamo Linčove metode, način na koji je Vilnvjuev ovu pripovetku preneo na ekrane možda najviše podseća na Finčera (i to u vremenu kada ni Finčer ne podseća na sebe).
Sam kraj ostavlja nas sa osećanjem neispunjenosti - želimo još - kao da nam nedostaje još nekoliko trenutaka do krajnjeg vrhunca, prepuštajući našoj mašti da se time pozabavi.
 |
| Ne treba, naravno, zapostaviti ni glumu Džejka Džilenhala, koji je tumačenjem oba lika pokazao svoje glumačko umeće i podsetio nas da onaj dečak iz Donija Darka i dalje postoji, samo je na neko vreme morao da ustupi mesto likovima u romantičnim komedijama. Ali sa licem kao što je njegovo, sve mu opraštamo. |
